| Chapter 17 |
1 | Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene već se skupljaju grobari. |
2 | Rugači su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu. |
3 | Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neće da udari. |
4 | Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im nećeš da opstanu. |
5 | K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oči gasnu, |
6 | narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može. |
7 | Od tuge vid mi se muti u očima, poput sjene moji udovi postaju. |
8 | Začudit će se zbog toga pravednici, na bezbožnika će planuti čestiti; |
9 | neporočni će na svom ustrajat' putu, čovjek čistih ruku ojačat će još više. |
10 | Hajde, svi vi, nećete li opet počet', tÓa među vama ja mudra ne nalazim! |
11 | Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se. |
12 | 'U noći najcrnjoj, dan se približava; blizu je već svjetlo što tminu izgoni.' |
13 | A meni je nada otići u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini. |
14 | Dovikujem grobu: 'Oče moj rođeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!' |
15 | Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreću moju tko će ikada vidjeti? |
16 | Hoće li u Šeol ona sa mnom sići da u prahu zajedno otpočinemo?" |